Igre slicne fudbalu postojale su jos pre 2000 godina u Kini, Grckoj i Rimu, a takodje slicne igre poznate su od davnina Eskimima i americkim Indijancima. U Engleskoj je bio zabranjivan zakonom od strane njihovih kraljeva 1200-te i 1300-te godine zbog prevelike grubosti i povreda pa je tako tek 1857. godine u Sefildu u Engleskoj osnovan je prvi fudbalski klub dok se 1863. godina se moze smatrati rodjenjem modernog fudbala, kakvog ga danas znamo, kada je u Engleskoj osnovan Londonski fudbalski savez i objavljena pravila igre.

Ova asocijacija 1885. god. po prvi put priznaje profesionalne igrace, a Londonska fudbalska asocijacija 1871. godine organizuje prvo kup takmicenje, a vec sledece godine je odrzana prva medjunarodna fudbalska utakmica izmedju Engleske i Skotske.

Od 1930. godine FIFA organizuje svijetsko fudbalsko prvenstvo nacionalnih reprezentacija i prvo je odrzano u Urugvaju koje je osvojio domacin.

S vremenom su nastajala i druga fudbalska takmicenja kao sto su Evropsko prvenstvo, Africko, Americko, a nesto kasnije i Azijsko prvenstvo. U evropi je osnovana UEFA 1937. godine. Prvo evropsko prvenstvo odrzano je 1942. godine u Francuskoj. Tokom svoje istorije fudbalska pravila su polako usavrsavana. Npr. uvodenje pravila izmjene igraca bilo je uvedeno 1977. godine na prvenstvu u Meksiku, uvodenje pasivnog ofsajda, cetvrtog sudije i mnoga druga pravila koja su bila olaksanje posla sudijama i igracima. Slijedece svijetsko prvenstvo odrzava se u Njemackoj. Ucestvovace 32 zemlje sa 6 kontinenata i svima je cilj da osvoje pehar. Favoriti ovog svijetskog prvenstva su Brazil, Argentina, Francuska, Engleska i domacin Njemacka.

Fudbal na nasim prostorima je poceo 1896. godine sa donosenjem prve fudbalske lopte u Beogradu, a prvi oficijalni fudbalski klub je osnovan 1903. u Beogradu pod imenom Soko. Jednu godinu kasnije osnovana je FIFA-Federation Internationale des Football Associations- Medjunarodna fudbalska federacija, a 1919. godine osnovan Jugoslovenski fudbalski savez koji postaje clanom FIFA 1921. god.

 

ATLETIKA

     Smatra se da su prvi oblici atletike postojali još u Egiptu pre 4000 godina. Reč atleta potiče od starogrčke reči “athlos” što znači takmičenje, a “stadion” označava grčku jedinicu mere za dužinu i iznosi približno oko 180m.

Krajem 17. i početkom 18. veka u Engleskoj je nastala savremena atletika. Atletika je bila zastupljena i na prvim modernim Olimpijskim igrama 1896. Međunaradna atletska federacija (IAAF) je osnovana 1912. u Stokholmu. Od 1930. godine održava se Evrposko prvenstvo u atletici, takođe je i na programu od prve letnje Univerzijade 1953. Od 1983. se održavaju i Svetska prvenstva u atletici.

Redosled nadmetanja na atletskim takmičenjima se određuje žrebom. Ukoliko sportista zakasni bez određenog razloga, može biti diskvalifikovan. Atletičari su u obavezi da nose šorts, majicu ili triko koji moraju biti čisti i neprozirni. Takođe, moraju nositi i oznaku sa startnim brojem. Mogu biti bosi (osim u takmičenjima koji se održavaju po javnim putevima kao npr. maraton) ili u jednoj ili obe patike. Obuća mora biti lagana i izdržljiva sa najviše 11 eksera na svakoj patici da bi bolje prijanjala na stazu.

 

KOŠARKA

     Košarka je jedan od sportova sa najkraćom istorijom pošto je nastala tek krajem 19.-og veka u SAD. Dr Džejms Nejsmit izmislio je košarku u decembru 1891. kao dvoransku igru da bi održao studente YMCA-a u formi tokom zimskih meseci u Springfildskom koledžu u Masačusetsu. Igra je 1893. prvi put prikazana u Evropi.
Prvi put se na Olimpijskim igrama pojavila 1936. u Berlinu, a godinu dana pre toga je Međunarodna košarkaška federacija organizovala prvi Evropski šampionat. Širu popularnost košarka je doživela nakon Drugog svetskog rata. Ženska košarka se takođe razvijala u međunarodnim okvirima i na Olimpijskim igrama se pojavila prvi put 1976. Dok je u takmičarskom smislu košarka veoma pažljivo regulisana, za svakodnevnu zabavu su se razvile brojne varijacije.Postoje ograničenja u tome šta se sa loptom može činiti. Lopta se može prenositi po terenu tapkanjem (driblingom) ili dodavanjima između saigrača. Igrač koji prenosi loptu mora je tapkati sa gornje strane, ne sme se kretati obema nogama istovremeno, ili hvatati loptu u trku. Grublji fizički kontakt (faul) nije dozvoljen, i u tom slučaju sudija dodeljuje loptu sa strane ili slobodna bacanja za fauliranog igrača.Utakmica se sastoji od četiri perioda u trajanu od po deset minuta. Po dva minuta traju pauze izmedju prve i druge četvrtine (prvo poluvreme), odnosno treće i četvrte četvrtine (drugo poluvreme), dok pauza između poluvremena traje deset minuta. Koš postignut iz igre donosi 2 poena, odnosno 3 poena ako je postignut van linije od 6,25 metara. Pogodak iz slobodnog bacanja vredi 1 poen.
Zvanične međunarodne utakmice odigravaju se na terenima dimenzija 28×15 metara, sa koševima na oba kraja koji su postavljeni na visinu od 3,05 metara i 1,2 metra udaljeni od osnovne linije terena.Zahvaljujući svojim pravilima, košarka se razvila u vrlo dinamičnu, napadačku igru s loptom. To je timski sport u kome dva tima sastavljena od po pet igrača pokušavaju da postignu što više poena ubacujući loptu u protivnički koš. Tokom vremena košarka je razvila uobičajene tehnike šutiranja, dodavanja i vođenja, kao i pozicije igrača i napadački i obrambeni mehanizam. Dok se uobičajena takmičarska košarka odvija pod strogim i tačno određenim pravilima, razne varijacije košarke učinile su košarku bližu igračima i s manjim brojem pravila. Košarka je jedan od najgledanijih sportova na svetu. Dok je takmičarska košarka isključivo dvoranski sport koji se odvija na terenu za košarku, manje regulisane vrste košarke mogu se igrati i kao sport na otvorenom, na podlogama različitim od parketa, koji je standard za takmičarsku košarku.

 

ODBOJKA

    Odbojka je nastala 1895. kada je Viliam Morgan spojio elemente košarke, bejzbola, tenisa i rukometa. Morgan je prvo igru nazvao “mintonette” ali je kasnije promenio ime da bi naglasio trenutak kada se lopta volej udarcem prebaci preko mraže. Kada je dospela u međunarodnu YMCA mrežu, odbojka se brzo širila svetom. Kanada je preuzela odbojku 1900., Kuba 1906., Japan 1908., Kina 1911. Tokom Drugog svetskog rata američke trupe su odbojku odnele u Evropu.  Posebno dizajnirana lopta ulazi u upotrebu 1900., a igra sa po šest igrača u polju postaje standardna od 1918. Odbojka na plaži nastala je na plažama Santa Monike i Kalifornije u dvadesetim godinama prošlog veka. Prva odbojkaška federacija osnovana je 1922.u Bugarskoj i Čehoslovačkoj. Sastanak u Parizu doveo je do formiranja Međunarodne odbojkaške federacije (IVF) 1947. Svetsko prvenstvo za muškarce, prvi put je održano 1949, a u ženskoj konkurenciji 1952.godine.
Prostor za igru čine teren i slobodna zona. Pravougaonog je oblika i simetričan, sa terenom dimenzija 18mx9m, koji okružuje slobodna zona minimum 3m široka u svim pravcima. Slobodan prostor za igru je prostor iznad terena u kome nema nikakvih prepreka najmanje 7m iznad podloge na kojoj se igra. Mreža je postavljena vertikalno iznad centralne linije i njen se vrh nalazi na 2,43m za muškarce, odnosno, 2,24m za žene.
Sve ekipe na takmičenjima sačinjene su od najviše 12 igrača, selektora, pomoćnika selektora, jednog trenera i jednog fizioterapeuta. Set osvaja ekipa koja prva osvoji 25 poena. Ako je rezultat nerešen 24-24, igra se nastavlja dok jedna ekipa ne povede sa dva poena razlike, i tako osvoji set. Pobednik mora osvojiti tri seta, a eventualni peti set dobija ekipa koja prva osvoji 15 poena sa najmanje dva poena razlike.

 

РУКОМЕТ

     Игре сличне рукомету постојале су још у древној Грчкој и описао их Хомер у својој Одисеји. Обзиром да су трчање, скакање и бацање (лопте) основна кретања код људи вероватно су сличне игре постојале и много пре. Једно је сигурно да је рукомет у форми савременог спорта настао у Данској.
Учитељ Холгер Нилсен је у граду Ордрупу 1898. године увео у школски програм игру са 7 играча која се играла у дворани. Из Данске игра спроширила на Шведску и Немачку. Швеђани су први употребили назив рукомет (handball) 1910. године. Игра се због климатских услова играла у затвореном простору и имала по 7 играча, док је у Немачкој преовладао велики рукомет који се играо на отвореном простору и где је екипу чинило 11 играча. Професор високе школе за физичко васпитање, Карл Сенелц је 1919. године у Немачкој увео велики рукомет.
1928. године је у Амстердаму основана Међународна аматерска рукометна федерација (IAHF), која је престала да делује 1939. године. У том периоду 1936. године велики рукомет је први и једини пут био увршћен у програм Олимпијских игара у Берлину (освајач златне медеље била је репрезентација Немачке), а затим и 1938. године одржано је Светско првенство у великом и малом рукомету.
После II светског рата 1946. године у Копенхагену, у Данској основана је Међународна рукометна федерација – IHF (Internationale Handball Federation).Рукомет се на нашим просторима појављује између два светска рата прво као хазена, која је слична рукомету и играла се у Чехословачкој. 1949. године основан је Рукометни савез Југославије. Од 1953. године играју се првенства Југославије у малом рукомету и у мушкој и у женској конкуренцији, док се Куп такмичење одржава од 1955. године. Велики рукомет код нас је престао да се игра 1958. године.
Од 1972. године на Олимпијским играма у Минхену рукомет је редовно на програму игара.

Развој великог рукомета.Прва правила великог рукомета саставили су и 29.10.1917. године објавили Немци Макс Хајсер, Карл Шеленц и Ерих Кониг, док је прва међународна утакмица у великом рукомету мушких екипа одиграна 13.09.1925. године у Немачкој између репрезентација радничких, гимнастичких и спортских савеза Немачке и Белгије. Утакмица је завршена резултатом 12:2, а прва међународна утамица женских екипа одиграна је 07.09.1930. године у Прагу у којој су се састале репрезентације Аустрије и Немачке, у којој је тријумфовала Аустрија резултатом 5:4.
Прво Светско првенство у великом рукомету одржано је од 07. – 10. јула 1938. године у Немачкој. На првенству су учествовале следеће репрезентације: Немачка, Швајцарска, Мађарска, Шведска, Румунија, Чехословачка, Пољска, Данска, Холандија и Луксембург. Укупно је одржано седам светских првенстава у великом рукомету, а репрезентација Југославије је учествовала само једном, 1955. године у Немачкој и освојила је 5. место.
Олимпијски турнир у великом рукомету одржан је само једном и то на Олимпијским играма 1936. године у Берлину. Победник је била репрезентација Немачке, која је у финалу победила Швајцарску резултатом 10:6.

Развој “малог” рукомета.Кроз историју је постојало много игара које су биле врло сличне данашњем рукомету: haandboll (Данска), hazena (Чехословачка), gandbol (Украјина), torbal (Немачка).
Прво Светско првенство за мушкарце одржано је 5. и 6. фебруара 1938. године у Берлину уз учествовање четири репрезентације: Немачка, Данска, Аустрија и Шведска, а прво Светско првенство за жене одржано је од 13. до 20. јула у Југославији. На првенству је учествовало девет репрезентација: Чехословачка, Мађарска, Немачка, Југославија, Данска, Аустрија, Пољска, Шведска и Румунија.
Олимпијски турнир у рукомету одржан је први пут 1972. године у Минхену за мушкарце, 1976. године у Монтреалу за жене. Према правилима Међународног олимпијског комитета у завршном турниру могло је да учествују само 12 репрезентација у мушкој и 6 у женској конкуренцији.

 

GIMNASTIKA

     Krajem 19. i početkom 20. veka, “pozajmljujući” korake različitih plesova i igara, a naročito elemente klasičnog baleta, ritmička gimnastika se počinje razlikovati od ostalih vidova gimnastičkog vežbanja, kao gimnastika posebno gracioznih i izražajnih kretnji. Nova disciplina? Nikako, jer skoriji nalazi svedoče da je ova vrsta igre sa različitim rekvizitima bila poznata još u starom Egiptu. Mnogo kasnije, dvadesetih godina prošlog veka, ritmička gimnastika poprima odlike sportske discipline kakva je danas, zahvaljujući ubrzanom razvoju i naročitom doprinosu Švajcarske Gimnastičke Federacije.
Svetska Gimnastička Federacija zvanično prima ritmičku gimnastiku u svoju gimnastičku porodicu 1961. godine,a već 1963. godine u Budimpešti (Mađarska) organizuje prvo svetsko prvenstvo u “modernoj gimnastici” (prvi zvaničan naziv ovog sporta). Prva prvakinja sveta u ritmičkoj gimnastici, najbolja od 28 takmičarki iz 10 evropskih zemalja bila je Ruskinja Ljudmila Savinkova.
Prvo prvenstvo sveta za grupne sastave u ritmičkoj gimnastici, održano je 1967. u Kopenhagenu (Danska). Zanimljivo je da je takmičenje u grupnim vežbama “malim rekvizitima” prvobitno bilo na programu takmičenja u sportskoj gimnastici na Olimpijskim Igrama u Melburnu 1956. godine, gde su svoje vežbe vijačama izvodili ansambli sastavljeni od šest gimnastičarki. Potom, ovaj vid grupnog vežbanja rekvizitima postaje jedna od dve discipline u ritmičkoj gimnastici.
Domaćin prvog prvenstva Evrope u ritmičkoj gimnastici je 1978. godine bio Madrid (Španija), a od 1984. godine i Olmpijskih Igara u Los Anđelesu, ritmička gimnastika je na programu letnjih Olimpijskih Igara.
Sve do sredine devedesetih, prošlog veka, gimnastičarke Bugarske i Sovjetskog Saveza dominirale su ovim sportom, ali po raspadu Sovjetskog Saveza, ruskim, beloruskim, ukrajinskim i bugarskim šampionkama se približavaju i najbolje takmičarke Španije, Italije, Grčke, Francuske, Izraela, Kine, Japana, Azerbejdžana, Kazahstana, Brazila…
Takmičenja se u ritmičkoj gimnastici odvijaju u dve različite discipline: takmičenje pojedinki i takmičenje grupnih sastava, gde ansabl čini pet takmičarki (do svetskog prvenstva 1999. u Osaki ih je bilo šest).
Rekviziti koji se u ritmičkoj gimnastici koriste su vijača, obruč, lopta, čunjevi i traka, ali se u svakom takmičarskom olimpijskom ciklusu propisuju četiri (od postojećih pet), pa će tako u toku 2009. i 2010. godine, individualne takmičarke nastupati u vežbama vijačom, obručem, loptom i trakom (poluciklus bez vežbe čunjevima).
Grupni sastavi, za razliku od individualnih takmičarki koje vežbaju 4 vežbe, za svaku višebojsku titulu imaju dva nastupa pred sudijama: u prvoj vežbi njih pet koristi pet identičnih rekvizita (u 2009. je to 5 obručeva), a u drugoj vežbi je to kombinacija dva različita rekvizita (u 2009. su to 3 trake i 2 vijače).

 

SPORTSKA GIMNASTIKA

Gimnastika se javlja već u starom Egiptu, ali je tada više nalikovala na akrobaciju. U 2. milenijumu p.n.e. na Kritu u vreme minojske kulture mladi muškarci i žene su razvili umetnost skakanja na bikove. Ova opasna aktivnost se sastojala u hvatanju bika koji juriša za rogove koji bi u naletu odbacio skakača, te bi ovaj u vazduhu izvodio razne akrobacije. U staroj Grčkoj gimnastika se upražnjavala za održavanje dobre telesne kondicije i uvežbavanje sportista, ali i kao deo vojne obuke. U staroj Grčkoj telesna sposobnost je bila visoko cenjena. Sa stvaranjem Međunarodnog gimnastičkog saveza (FIG) 1881. godine, napravljen je presudan korak u osmišljavanju vežbi na spravama. U ovaj savez je učlanjeno preko 150 zemalja sveta, a centar je u Švajcarskoj. Muška gimnastika je bila jedan od devet sportova koji su bili uvršteni u program prvih Olimpijskih igara 1896. u Atini. Prvo Svetsko prvenstvo u gimnastici 1903. održano je u Antverpenu, a Evropsko prvenstvo u gimnastici 1955. u Frankfurtu na Majni. Žene su se uključivale mnogo kasnije. FIG ima svoj pravilnik o ocenjivanju, čija je osnovna namena da se osigura objektivnost vrednovanja vežbi. Ciljevi su takođe i da se osigura prepoznavanje najboljeg sportiste na takmičenju, ali i usmere treneri i gimnastičari u kreiranju vežbi.Dvovisinski razboj -na ovoj spravi vežbaju isključivo žene tako što se na različite načine prebacuju sa jedne na drugu visinu. Visina niže prečke iznosi 150cm, dok je druga visoka 230cm. Obe prečke su duge 350cm, a razmak između njih je 43cm. Vežba ne sme ni u jednom trenutku da se prekine, iako gimnastičarke nekoliko puta promene pravac kretanja.Razboj -na razboju gde su obe prečke iste visine koja iznosi 42cm vežbaju muškarci. Oni tada izvode stoj na rukama, okrete i niz drugih zahvata. Prečke su duge 350cm.Greda -greda je jedina sprava osmišljena samo za žene. Da bi se na njoj vežbalo ispravno, potreban je izuzetan osećaj za ravnotežu jer je široka svega 10cm. Greda je postavljena na visini od 120cm, a duga je 5m.Parter -i muškarci i žene vežbaju u parteru, koji sačinjava kvadrat čije su stranice dužine 12m. Jedina je razlika što žene slobodni sastav izvode uz muziku. Dužina vežbe mora da traje između 70 i 90 sekundi.
Vratilo – ovo je najspektakularnija od svih šest muških vežbi. Na prečki dužine 240cm na visini od 255cm gimnastičari bez prekida izvode vežbe kao što su velekovrtljaji, premeti i promene položaja ruku.Konj sa hvataljkama -ovo je jedna od najtežih sprava za muške gimnastičare koji se rukama drže za hvataljke ili neki drugi deo konja, dok nogama izvode kružne pokrete. Za ovakvu vežbu neophodne su snažne ruke i ramena. Vežba je verovatno nastala kao provera sposobnosti budućih konjanika. Konj je postavljen na visini od 110cm, a dug je 163cm.Krugovi -Krugovi, koje još nazivaju i karikama su postavljeni na visini od 250cm, a vise sa prečke koja je na visini od 550cm. Razmak između krugova je 50cm. Na njima vežbaju muškarci pokazujući snagu i izdržljivost. Dodatna poteškoća je ta što krugovi u toku vežbe ne smeju da se njišu, te je bitan i osećaj za ritam.Preskok -Preskok se radi preko postavljene sprave-konja. Konj je postavljen na visini od 120cm, a dugačak je 163cm, što je važno za muške takmičare koji konja preskaču uzduž, dok ga žene preskaču popreko (iz zaleta sa odskočne daske). Ocenjuje se težina skoka, tačnost i sigurnost pri doskoku.

 

VATERPOLO

   Vaterpolo se razvijao u Evropi i u SAD kao dva odvojena sporta. U SAD je bio nazvan softbol (vrsta bejsbola) vaterpolo, sa loptom koja je bila neispunjeni mehur. Sport je bio veoma grub, često prerastajući u brojne tuče. 1897., Harold Rider iz Njujorka formulisao je prva američka pravila za disciplinu, koja su imala za cilj da umanje narastajuću grubost u igri. Igra je nazvana vaterpolo zato što su igrači u početku jahali na plutajućim buradima koje su podsećale na male konje, i veslali ka lopti štapovima nalik na maljeve, sličnim onima koji se koriste u jahačkom polu. Konačno, evropski stil vaterpola preovladao je i danas je oblik igre koji se svuda trenira. Prefinjeniji je, brži i manje opasan od originalne američke igre.
U toku igre u bazenu je dozvoljeno da bude po sedam igrača svake ekipe. Igrači u polju gostujuće ekipe nose bele kapice sa brojevima, a domaći igrači u polju nose tamne; oba golmana nose crvene kapice sa brojem “1″. Obe ekipe mogu da menjaju igrače. U toku igre, igrači ulaze i izlaze ispred klupe svoje ekipe; kada je igra zaustavljena, mogu ulaziti ili izlaziti bilo gde. Utakmica se sastoji iz četiri sedmominutna perioda, sa satom koji se zaustavlja svaki put kada je mrtva lopta. Svaki tim ima pravo na dve jednominutne pauze koje mogu da iskoriste kada su u posedu lopte. Ako je potrebno, produžeci se sastoje od dva trominutna perioda, u kojima se svakoj ekipi dodeljuje dodatno pravo na minut odmora. Ako je rezultat i dalje nerešen, pristupa se izvođenju po pet peteraca, koje donosi pobednika. Igrači mogu da prenose loptu napred gurajući je pred sobom ili dodavajući je , dok igrač koji je u posedu lopte ne sme potapati loptu kada je fauliran ili odgurnut. Golmani jedini smeju dodirivati loptu sa obe ruke. Kontakt je dozvoljen samo na igraču koji je u posedu lopte i ne sme se preći mera i ugroziti igrač, na primer, plivanje preko nogu ili leđa.

 

 STONI TENIS

    Razvoj stonog tenisa u svetu je započeo u Engleskoj u periodu od 1899 do 1904. godine. Nekoliko međunarodnih prvenstava održano je od 1904. do 1912. godine, a potom od 1912. do 1925. godine nisu održavana međunarodna takmičenja u stonom tenisu. Prvi stonoteniski savez u svetu osnovan je 1921. godine u Engleskoj. Prvo svetsko prvenstvo u stonom tenisu održano je 1926. godine. u Londonu, kada je i osnovana Međunarodna stonoteniska federacija ITTF. Krajem 2000. Međunarodna Federacija za stoni tenis je uvela nekoliko novih pravila, ne bi li igru učinila prijatnijom za gledaoce. Tradicionalna lopta od 38mm je uvećana do 40 mm, a sistem računanja je promenjen sa sistema od 21 na sistem od 11 poena, sa najboljim u pet ili sedam setova. Izmenama pravila je, osim što je povećana, loptica i otežana – s 2,5 na 2,7 grama. Dimenzije stola su 2,74 x 1,525 m, sto je visok 76 cm. Dve polovine stola deli mreža visoka 15,25 cm koja viri (produžava se) s obe strane stola za 15,25 cm.
Igra počinje tako što jedan igrač servira loptu drugom, osiguravajući da loptica o stranu stola i servera i onog ko prima servis. Ako lopta udari u mrežicu i vrati se nazad na stranu servera, onda drugi takmičar dobija poen. Ako loptica udari mrežu i pređe preko nje, onda se dobija poen. Ako je servis dobar, onda protivnik mora vratiti loptu pre nego što odskoči drugi put. Po starim pravilima igralo se do 21, a svaki igrač je servirao za redom 5 puta. Danas se igra do 11 poena, za redom se servira dva puta, pa je igra postala brža i zanimljivija. Igra se na tri dobijena seta, do 11. Razlika mora da bude dva poena, dakle 11:9 ili 12:10…i tako dok se ne postigne dva poena razlike. Na kraju svake partije, igrači menjaju strane, a u odlučujućoj partiji oni menjaju strane kada prvi igrač dobije pet poena, bez obzira na to čiji je red za serviranje.

 

TENIS

    Tenis svoje korene vuče iz Engleske s kraja devetnaestog veka i u početku se širio po zemljama engleskog govornog područja, i to uglavnom među pripadnicima više klase. Danas je tenis olimpijski sport kojim se na različitim nivoima bave pripadnici svih slojeva društva i svih uzrasta širom sveta. Milioni zaljubljenika u tenis prate velike svetske turnire otvorenog tipa koji su postali prave poslastice, kako za igrače, tako i za mnogobrojne sponzore. Sa izuzetkom uvođenja taj brejka 1970.godine, glavna pravila ostala su čvrsto nepromenjena još od 1890., mada su poboljšanja u dizajnu reketa značajno ubrzala dinamičnost igre.
Tenis poreklo vodi od igre zvane “jeu de paume” , koja se igrala u dvorištima manastira u Francuskoj u jedanaestom veku, gde su teren formirali zidovi i strmi krovovi, a igrači su loptu udarali svojim dlanovima. Dve vrste tenisa su se pojavile u Engleskoj u Viktorijansko doba. Prva, zvana “pelota”, bila je inspirisana španskom igrom sa loptom. Druga je bila zasnovana na starijem tenisu koji se igrao na zatvorenom ili pravom tenisu (kraljevskom tenisu), za koga se zna da ga je igrao kralj Henri VIII. Tenis se veoma brzo širio Velikom Britanijom i SAD. Prvi Sveengleski šampionat na Vimbldonu odigran je 1877. godine. U Parizu, 1913. 12 nacionalnih asocijacija oformilo je Međunarodnu federaciju za tenis na travi (ILTF) da vodi računa o tenisu na travi širom sveta.  Godine 1977. ILTF je iz svog naziva izostavila je reč “travnata”, priznavši na taj način da se tenis više u najvećoj meri ne igra na travi. Međunarodnu tenisku federaciju danas čine 202 nacionalne teniske asocijacije.
Tenis se igra na ravnoj pravougaonoj površini, obično na travi, šljaci ili betonu (tvrda podloga). Teren je 23,77 m dugačak, a njegova dužina varira od 8,23 m za singl mečave, do 10,97 m za mečeve u konkuranciji parova. Igračima je, naravno, potreban dodatni prostor da bi dosegli loptice koje se odbiju van granica terena. Mreža je rastegnuta preko cele širine terena, paralelno osnovnim linijama, deleći ga tako na dva jednaka dela. Mreža je na stativima na visini od 1,07 m, dok je na centru visoka 914 mm.
Igrači izlaze na različite strane mreže. Onaj koji servira stoji na osnovnoj liniji i udara lopticu preko mreže protivniku. Servira se naizmenično sa obe strane terena. Ako prvi servis izađe van terena, ili ne pređe mrežu, igrač koji servira ima drugi pokušaj. Ako ne uspe ni iz drugog pokušaja, protivnik dobija poen. U svakom gejmu, poeni od nula do tri poznati su kao “ništa” ili “nula”, “15″, “30″ i “40″, redom. Ako oba igrača dođu do 40, nerešen rezultat zove se “đus” igra se nastavlja dok jedan od igrača ne ostvari prednost od dva poena razlike, i tako osvoji gejm. Nakon svakog gejma do promene igrača koji servira. Mečevi se igraju u dva ili tri dobijena seta. Set dobija igrač koji prvi osvoji šest gejmova, razlikom od najmanje dva gejma u svoju korist. Ukoliko oba igrača osvoje po šest gejmova, pobednika odlučuje “taj brejk”. U taj brejku, u prvom poenu servira igrač na koga je bio red, a zatim igrači naizmenično izmenjuju servis nakon svaka dva poena. Pobednik je onaj igrač koji prvi osvoji sedam poena, sa razlikom od dva poena u svoju korist.

 

PLIVANJE

  Plivanje je poznato od davnina ali tek na mozaicima ranih istočnih civilizacija nailazimo na njegove prve predstave. Veštinu plivanja poznavali su stari Asirci i Egipćani. Grci su pridavali pažnju plivanju kao delu opšteg obrazovanja, dok su Rimljani plivanje smatrali vojničkom veštinom. Prvo pisano delo o plivanju potiče iz 1538. godine na latinskom jeziku. Od tada pa do kraja 18. veka slede mnoga dela o plivanju i njegovom značaju u telesnom razvoju. Prvo plivačko društvo nastalo je u Upsali (Švedska) 1796. godine. a polovinom 19. veka započinju i prva takmičenja i dolazi do razvoja plivačkih stilova. Kao sport plivanje je u programu Olimpijskih igara od prvih modernih igara 1896. godine u Atini, što govori da je plivanje kao sport već tada bio itekako razvijeno.Nastupalo se u disciplinama na 100m i 1500m slobodnim stilom za muškarce. Ipak, standardnim olimpijskim bazenom se smatra onaj od 8 staza, daljine 50 metara. Često se takmičenja izvode i u manjim bazenima, kojih ima više i dostupniji su širem broju plivača. Tako bazen od 25 metara u žargonu često zovemo malim bazenom.
Danas u takmičarskom plivanju razlikujemo četiri osnovna stila:
- Slobodni stil – iako je reč o disciplini koja u osnovi pokriva bilo koji stil, u praksi je to najčešće kraul. Razlog je taj što je kraul najbrži stil kojim se ostvaruju i najbrža vremena na svim deonicama, iako plivač na takmičenju u ovoj disciplini može, ako želi, plivati i neki od drugih stilova. Zbog brzine se svi takmičari odlučuju za kraul. Kod kraula se izvode naizmenični zamasi levom i desnom rukom, a plivač je u položaju licem prema dole paralelno s površinom vode. U isto vreme, naizmeničnim udarcima nogama sinhronizovanim sa zamasima ruku kretanje se podržava i pospešuje. Plivač pritom najčešće udah izvodi zakretajući glavu udesno ili ulevo između dva zamaha rukom i uzme vazduh, dok izdah obavlja u vodi.
- Leđni stil – ovaj stil je u osnovi obrnuti kraul; plivač i dalje koristi naizmenične zamahe leve i desne ruke te nogu, ali je ovaj put okrenut licem prema gore, dakle u položaju kao da leđima leži na vodi. Ovo je jedini stil kad plivači startuju iz vode.
- Prsni stil – kod ovog stila izvode se pokreti obima rukama prema napred uz ograničenje da laktovi moraju biti ispod vode. Pokreti nogu su sinhronizovani s pokretima ruku, ali za razliku od ostalih stilova noge takođe rade zajedno, u pokretu koji podseća na žablje plivanje. Ovo je najstariji i najsporiji stil plivanja koji zahteva veliku snagu nogu i ramena.
- Leptir ili delfin – vrlo atraktivan stil plivanja kod kojeg je osnovni zahtev da ruke rade sinhronizovano, a laktovi ovaj put ne moraju biti ispod vode tokom zaveslaja. Ovaj stil smatra tehnički najzahtevnijim i najtežim za izvođenje, te zahteva osim snage ramena i veliku snagu leđa i nogu.

 

KARATE

 Karate je jedna od najprefinjenijih borilačkih vjestina, a odlikuje ga stilizirano, nadzirano i nadasve kreativno izvođenje tehnika, te nenadmašna okretnost i snaga tijela.  Mnogi su čitav svoj život posvetili karateu i njegovom izučavanju.Korijeni karatea leže u zapisima i reljefima drevne Indije u kojoj su sveštenici razvijali ovu vještinu kako bi odbranili budističke hramove.  Jedan od najzastupljenijih stilova karatea je Shotokan karate. Osnivač Shotokan karatea je GICHIN FUNAKOSHI.Veliki reformator karatea Gicin Funakoshi oko 1930. godine je ovoj vještini dao  naziv KARATE. Riječ dolazi iz Japanskog jezika i znači “PRAZNA RUKA” Dakle, osnovni princip je bio braniti se od neprijatelja praznih ruku, bez ikakvog oružja. U ovom slučaju, ovakvim načinom borbe, um se mora osloboditi zlih misli. Gichin Funakoshi je rođen u Suri, na Okinavi 1868 godine. Još kao dečaka uvježbavala su ga dva slavna majstora tog vremena. Od svakog je učio različitu okinavljansku borilačku veštinu. Od Zatasune Azatoa učio je Shuri-te, od Yatsune Itosua Naha-te od 1879 godine. Spajanjem ova dva stila nastalo je ono što danas nazivamo Karateom a posebno Shotokan karateom.Kao sport i borilačka vještina karate potiče samodisciplinu i razvija usredotočenost i svijest. Iako trening karatea traži puno discipline, njegova interaktivna narav nudi temelj za učenje i vježbanje životnih vještina poput skromnosti, uzajamnog poštovanja, iskrenosti i pozitivnog razmišljanja. Sve to zajedno s poštenjem, pravilima ponašanja koje uključuje samokontrolu, čine načela na kojima je karate utemeljen.Neke vrijednosti neophodne su za život u zajednici. One čine duhovni sklop čovekov, ali se u savremenom društvu često izgube. Prvorazredni zadatak i misija svakoga ko ima crni pojas je da obnavlja te principe i da bude njihov živi primer.

 

 ĐŽUDO

        Đžudo je prvi olimpijski borilacki sport, ima dugu tradiciju i velik broj vernih poklonika sirom sveta. O istoriji ove vestine, koja se razvila iz jedne varijante dziu-dzicua,Tvorac modernog džudoa, Džigoro Kano, rođen je 1860 godine. Od rane mladosti proučavao je i praktikovao različite škole Džu-Džuca u Japanu. Koristeći stečena znanja i dugotrajno izučavanje, iz različitih škola, bira najbolje tehnike, usavršava ih i prilagođava, a neke i sam kreira, rukovodeći se načelom: uz minimum snage, maksimum efikasnosti. Na taj način uobličava sopstveni sistem borenja i naziva ga „džu-do“ (džu – nežan, gibak, do – put, način, princip).
O cilju svog metoda Kano je rekao: „Džudo predstavlja način pomoću koga možemo najefikasnije upotrijebiti fizičku i psihičku snagu. Vježbajući vas u napadu i odbrani, džudo ojačava vaše tijelo i duh i pomaže vam da njegove principe prihvatite kao svoje. Na taj način se usavršavate i postajete vrjedniji član zajednice, a to je konačni cilj džudoa“.
Nekoliko osnovnih principa na kojima se zasniva džudo tehnika su: Princip neopiranja, sažet u devizi „popusti da bi pobijedio“, princip koncentracije energije, princip neravnoteže, princip pravog momenta i princip maksimuma efikasnosti. Džudo se vježba u specijalnoj odjeći koja se zove džudo-gi, obavezno na specijalnim strunjačama (tatami).
U džudou postoji sistem zvanja – razreda i stepena, koji se označavaju određenom bojom pojasa. Ima šest kju ili učeničkih razreda (od 6 do 1), označenih bijelim, žutim, narandžastim, zelenim, plavim i braon pojasom. Iznad braon pojasa postoji deset dan ili majstorskih stepena (od 1 do 10), koji se od 1 do 5 stepena označavaju crnim pojasom, od 6 do 8 stepena purpurno bijelim, a 9 i 10 stepen purpurnim pojasom.
1928 godine, ustanovljena su pravila sportske borbe
1948 godine, osnovana Evropska džudo unija (London)
1966 godine, osnovana Međunarodna džudo federacija (Tokio)
1972 godine, stalni član porodice olimpijskih sportovaDžudo je borilačka veština i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz Džiudžicua. Džiudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa – Jigoro Kano, koji je savladao nekoliko stilova Džiudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.
Džudo, u značenju “nežni put”, je tradicionalna japanska borilačka veština koja je potekla iz Japana krajem devetnaestog veka. Njegova najpoznatija osobina je njegov takmičarski duh, sa ciljem da se suparnik baci na tlo, da se imobiliše ili da se na drugi način rvačkim zahvatom porazi suparnik, ili da se on natera na predaju polugom na ruci ili gušenjem. Udarci nogom, rukom i bacanja se takođe praktikuju, ali samo u unapred dogovorenim oblicima. Oni nisu dozvoljeni u džudo takmičenjima ili u slobodnom stilu. Onima koji ga ne poznaju, džudo može izgledati prosto i bazično. Njegova jednostavnost, pak, leži u njegovoj složenosti, i vladanje čak i najosnovnijom džudo tehnikom zahteva značajno vreme, napor i energiju, i uključuje strog fizički i mentalni trening.
Istorija borilačkih veština u Koreji je vrlo duga. Najstariji dokazi su kipovi i slike pronađeni u grobnici dinastije Muyong Chong (oko 3. veka p.n.e.) koje prikazuju ratnike u borbenim pozama. U to doba, Koreja je bila podeljena na tri kraljevstva koja su imala jake vojske koje su izučavale veštinu nenaoružane borbe.

 

TEKVONDO

      Tekvondo se prvi put pojavljuje kao demonstrativni sport na olimpijskim igrama u Seulu 1988., te ponovo u Barceloni 1992. Od Sidneja 2000., tekvondo je punopravni deo olimpijskih igara. Olimpijsko takmičenje odnosi se samo na borbu po pravilima WTF-a.
Po mnogima najvažniji deo tekvonda je borba. Ovu kategoriju grubo možemo podeliti na dogovorenu borbu (borba na jedan, dva ili tri koraka, te borbene vežbe sa ili bez štitnika) i slobodnu borbu (sa ili bez štitnika). U borbama tekvonda koriste se ručne i nožne udaračke tehnike, ali ne i hosinsul bacanja, čišćenja ili gušenja. U slučaju olimpijske borbe po WTF pravilima, radi se o borbi po pravilima ful kontakt, sa štitnicima i o međunarodnom sportu koji je predstavljen na olimpijskim igrama.
Osnove tekvonda dele se na
- stavove (npr. jahaći stav – juchun seogi, prednji stav – ap kubi ili zadnji stav – dwit kubi),
- blokade (npr. gornja blokada – olgul makki ili donja blokada – arae makki),
- udarce rukom (npr. udarac šakom – jumok jirugi ili udarac spoljnim bridom dlana – sonnal chigi), i
- udarce nogom (npr. kružni udarac – dollyo chagi ili bočni udarac – yop chagi).
Borba po pravilima WTF-a sastoji se od 3 runde od 2 minute, po pravilima ful kontakta. Borba se završava nokautom, predajom, diskvalifikacijom ili prebrojavanjem bodova na kraju meča. U slučaju nerešenog rezultata, održava se dodatna runda po principu “zlatnog boda”. Ako je rezultat na kraju dodatne runde još uvek izjednačen, sudija određuje pobednika odlukom o superiornosti. Dozvoljene tehnike su udarci šakom u telo, te udarci nogama iznad pojasa. Udarac u telo vredi jedan bod, udarac u glavu dva boda. Za nedozvoljene radnje dobija se opomena, dve opomene predstavljaju negativan bod. U slučaju težih prekršaja, sudija može automatski dodeliti negativan bod. Četiri negativna boda donose diskvalifikaciju.
WTF propisuje sledeću zaštitnu opremu prilikom sportske borbe:
- Štitnik za telo (hogu)
- Štitnik za glavu
- Štitnike za podlaktice i potkolenice
- Štitnik za prepone
- Štitnik za zube
S ciljem povećanja sigurnosti takmičara uvedeni su kao obavezna oprema štitnici za rist i rukavice za šake.Svetska tekvondo organizacija WTF nastaje 1973. Treba napomenuti da se WTF isključivo bavi organizacijom turnira i da se ne bavi izdavanjem pojaseva ili razvojem forma, za što je zadužen Kukkiwon. Za nastup na WTF turnirima i olimpijskim igrama potrebno je imati službenu potvrdu o zvanju, izdatu od Kukkiwona.

 

PLES

       Jos u srednjem veku iz stilizacije drustvenog zivota(pozdrav,naklon, davanje ruke,odnos dame i gospodina) se sa novom muzikom formira svojevrstan ples.Sve plesove toga doba je odlikovala elegancija i raznolikost plesnih figura.U doba renesanse(XIV i XV vek)igra dozivjava procvat.U tom periodu pocinje proces stvaranja baleta,umetnicke igre,da bi se 1661. godine osnovala prva plesna akademija.Zatim se javlja MENUET koji je bio vodeci ples sledecih 150 godina. Tehnika je bila,da tako kazemo,umetnicka.Stopala su bila okrenuta vani(uticaj baleta),plesovi su imali mnogo ukrasa(kabriole i sl.).Menuet je igra u paru ali se partneri nisu dodirivali.Plesali su svako za sebe,jedan nasuprot drugog ili jedan oko drugog.U to vreme nacin plesanja ogranicava oblacenje koje je tada bilo raskosno,tesko(zene su izgledale kao trudnice),da bi se zatim poceli oblaciti tako da izgledaju vitko a pokreti postaju graciozniji(uticaj mode na ples).U XIX veku se javljaju nove tehnike plesanja,javljaju se okreti u paru,laki poskoci. Pojavljuju se valcer,polka,tarantela,poloneza,mazurka,kan-kan.Do tog vremena drustveni ples je bio najpopularniji u Evropi.Pocetkom XX veka u svim vecim evropskim gradovima se javljaju plesovi iz Amerike.Valceri i ostale igre su postali previse uniformisani,tako da plesovi iz Amerike predstavljaju pravo osvezenje.Ples dobija pravu drustvenu ulogu u smislu plesanja radi zabave i pocinje se razvijati u sportskom smeru.Javljaju se boston,foxtrot,tango…
Pocinje se plesati na americki nacin,bok na bok,dama sa desne strane.Gubi se baletska tehnika,zagovara se prirodnost.Razvoj je takodje doneo novost u suprotnosti sa ranijim obicajem da u plesu muskarac vodi a zena prati.Valcer dobija novu formu,postaje manje rotacijski itd.Najveci uticaj na te promene su imali Englezi koji su neke plesove do te mere standardizovali i oblikovali da se javljaju prva takmicenja.Liderstvo u oblasti plesa su preuzeli engleski ucitelji plesa koji su 1920. godine osnovali Informal Conference of Teachers.
U tom periodu se poceo razvijati pravi moderni drustveni ples i najveci napredak je bio u Londonu.Procvat plesa je probudila izgradnja velikih plesnih dvorana.Zajedno sa dvoranama razvijali su se orkestri koji imaju posebnu ulogu u napretku drustvenog plesa.Javljaju se foxtrot,tango,quickstep…Novi stil je bio: ”jedno telo sa cetiri noge”.U tom periodu se osnivaju plesne skole,skoluju se novi predstavnici ove profesije,nastaju demonstatori i ucitelji.Standardizuje se tehnika i pocinje razvoj tzv. ”engleskog stila”.Zatim se po Evropi pocinju siriti plesovi Latinske Amerike, javlja se nov oblik drustvenog plesa koji oponasa igru i strast. Sa razvojem dzeza javljaju se dixylend,blues,swing…ca-ca stize 1953. godine i njegovom pojavom ljudi su,posle drugog svetskog rata i velike nezaposlenosti i pojave filma u boji koji ih je odvukao u bioskope,ponovo krenuli u plesne skole.Na hiljade ljudi se upisivalo u plesne skole.Zatim se javlja rock and roll, pa 1961. twist, zatim bossa nova,calypso,lambada…Sedamdesetih godina proslog veka se otvaraju disko klubovi,preovladava ritam,blues.Nova muzika donosi nove igre tako da smo imali break-dance i hip-hop i electreek boogee.Neki filmovi su probudili interesovanje za latinoamericku scenu pa su oziveli mambo i salsa.
U to vreme je vec uveliko grabio napred sportski ples.Sportski ples je takmicarska aktivnost, koja je istinska sinteza sporta i umetnosti.Nastao je iz oblika drustvenog plesa tako sto su plesne zabave prerasle u takmicenja.Sportski ples je poceo svoj pobedonosni pohod 1920. godine u Engleskoj koja je prva pocela sa organizovanim razvojem i standardizacijom koraka i plesnih pravila i u to vreme je prva osnovala nacionalni sportsko-amaterski savez. Najpre su se takmicili samo u standardnim plesovima a od 1950. godine i u latinoamerickim.
Svetska prvenstva u standardnim plesovima se priredjuju od 1921. godine.Prvo zvanicno svetsko prvenstvo je odrzano 1922. godine u Londonu ( plesovi-engleski valcer,tango,becki valcer i slowfox),1927. ubacuju i quickstep.Jedno od najpoznatijih takmicenja od pocetka razvoja sportskog plesa je otvoreno prvenstvo Velike Britanije, koje se odrzava u Blackpoolu od 1931. godine ili takmicenje International koje se odrzava u londonskom Albert Holu od 1959. godine.Sa organizovanim razvojem i medjunarodnim priznanjem,sportski ples je zlatno doba doziveo posle 1950. godine.
Prva Svetska federacija je osnovana 1935. godine u Pragu pod imenom International Amateur Dance Federation IADF ( ili na francuskom FIDA ). Kuriozitet je da je jedna od osnivaca u to vreme bila i Jugoslavija.Posle rata i svih problema koje je on nosio,ponovo se organizuju pod imenom International Council of Amateur Dancers (ICAD) 1956. godine a 1990. godine menja naziv u International Dance Sport Federation (IDSF).Od 1997. godine IDSF je punopravni clan Medjunarodnog Olimpijskog Komiteta.

 

ШАХ

      Не постоје поуздани подаци о његовом постанку. Највероватније је да се појавио пре више од 2.000 година.Приликом археолошких ископавања у Узбекистану нађене су две фигурице од слоноваче које припадају периоду владавине цара Хувишке (II век). Стручњаци сматрају да су то шаховске фигурице. У V веку настала је у Индији посебна врста војне игре на дрвеној плочи – “чатуранга”, што значи четверодеони. Чатуранга је као далеки предак данашњег шаха била игра која је одражавала састав и поредак тадашње индијске војске ,коју су сачињавала 4 рода: пешадија, коњица, слонови и борна кола,а у средини су се налазили раџа (краљ) и његов саветник мантрин (данашња краљица или дама).Кретање фигура одређивало се бацањем коцке. Игру су у VI веку прихватили Перзијанци (чатранг), а од њих у VII веку Арапи су освајањем Ирана преузели и током наредна два века била је веома популара у арапским земљама. Одржавани су мечеви између најбољих играча, проучена су могућа отварања (табије) и састављени су први проблеми отварања (мансубе). Калиф Харун-ал Рашид је послао крајем VIII века француском владару Карлу Великом на поклон шах од слонове кости. У IX веку Арапи су је под именом „шатранџ“ пренели у Шпанију,Шатранџ петставља виши облик чатуранге.Исход борбе више не одређију сличај (бацанје коцкице) већ логика и сналажљивост играча. Игра постаје велику популарност и шири се по европским земљама све до Исланда. Француски краљ Луј IX је 1254. године издао специјални едикт који је забрањивао играње шаха. У Европи је шах усавршен увођењем рокаде и повећењем дејства краљице и ловца (код Арапа је краљица могла ићи само по једно поље у косом смеру, а ловац је могао да скаче косо на свако треће поље: пошто је тешко било извести мат, постојала су два начина да се победи – усамљивањем противничког краља и патом, који се рачунао као победа за патирану страну). Са реформом су укинута ова два начина победе. Усавршавањем од древне чатуранге игра је попримала данашњи облик.и настала је у XV веку када се 1497 појавило прво штампано дело о шаху које је написао шпански шахист Лусена. Његово дело су наставили у XVI и XVII веку шпанац Ruy Lopez и италијани Polerio и Greco , све док у XVIII веку француски шаховски мајстор Philidor делом Analyse dеs echecs (Анализа шаховске игре) није поставио темеље савременој шаховској теорији.

 

VESLANJE

 Prve velike civilizacije bile su u znatnoj meri pomorske.  Reke i mora bile su velike prirodne ”magistrale”, koje su povezivale narode i njihove kulture, a često su bile i poprišta sudbonosnih istorijskih događaja.  Zato i ne čudi što postoje crteži i modeli čamaca i vesala starih više od pet hiljada godina.  To je daleka istorija, koja nam ne govori mnogo o modernom, pre svega sportskom veslanju, ali podaci iz tako davnih vremena jasno svedoče o uticaju veslanja na razvoj čovečanstva.Kada i gde je održana prva takmičarska veslačka regata verovatno neće biti skoro poznato, ali najraniji zapis o regati, i to viđen očima pesnika, datira iz I veka pre nove ere.  Rimski pesnik Publije Vergilije Maron (od 70. do 19. godine pre n.e.), opisujući u Petoj knjizi svog epa ”Eneida” takmičenja koja je Eneja, osnivač Rima, upriličio na pogrebu svoga oca Anhisa, zapisao je:Kao kolevka modernog veslanja smatra se Engleska.  Trke čamaca datiraju iz vremena kada na rekama nije bilo mnogo mostova, a one uglavnom ”prelažene” skelama i brodicima.  Početkom XVIII veka samo u Londonu je bilo više od 10.000 ovlašćenih skeledžija i čamdžija. Ponosni na svoje brze čamce i u želji da se dokažu protiv konkurencije, ti profesionalni lađari prvi su počeli da se takmiče organizovano.  Trka ”Doggett’s Coat and Badge”, ustanovljena 1716. godine, na kojoj su skeledžije i čamdžije pokazale svoju veštinu i brzinu, temelj je sportskog veslanja kakvog ga mi danas poznajemo.  Ova trka traje kroz vekove i još uvek se održava svakog leta.  Ipak, najstarija regata u veslačkom kalendaru je ”Česterska regata”, koja datira od pre 1814. godine.Negde u to vreme, između 1815. i 1820. godine, osnovan je ”Leander Club”, koji važi za najstariji i najproslavljeniji engleski veslački klub.  Klub postoji i danas, a jedinstven je u svetu s obzirom da je članstvo u njemu počasno, na poziv, zbog izvanrednih veslačkih zasluga, tako da nije ograničeno samo na takmičare iz Engleske.Ako danas kažete tri reči – veslanje, Oksford i Kembridž – malo je ljudi na svetu koji neće znati o čemu se radi.  ”Univerzitetska trka osmeraca Oksforda i Kembridža” (”The University Boat Race”) postala je sinonim za veslanje i praktično je nemoguće naći neki događaj koji tako jasno ukazuje na neki sport.  A kako je sve počelo? Kembridž je 1828. godine uputio Oksfordu izazov za trku u osmercima.  Godinu dana kasnije, 10. jula 1829, održana je prva trka između ova dva Univerziteta na Temzi, u gradicu Henleju kraj Londona.  U istoriji će ostati zabeležno da je Oksford bio prvi pobednik ”Univerzitetske trke osmeraca”.  Druga trka je održana u Londonu, juna 1836. godine, kada se Kembridž ubedljivo revanširao.  Od 1839. i treće trke Oksforda i Kembridža, ovo takmičenje postaje stalno, i kao takvo održava se svake godine i danas.Dakle, izvesno je da je veslanje jedan od najstarijih sportova, o čemu svedoči i činjenica da je na Olimpijskim igrama prisutan od 1896. godine, dakle od prvih igara modernog doba.Sportsko veslanje u naše krajeve stiže 60-ih godina XIX veka, a kada je reč o Republici Srbiji, najstariji klubovi su VK ”Begej 1883” iz Zrenjanina i ”Danubius 1885” iz Novog Sada, koji u imenu nose i godinu osnivanja.